У оквиру глобалне кампање „16 дана активизма против насиља над женама“, Средњошколски центар Лакташи посветио је један школски дан теми која има посебан значај у промишљању о насиљу, родној равноправности и савременим изазовима које друштво носи.
Обиљежили смо годишњицу Монтреалског масакра, трагичног догађаја који је 6. децембра 1989. године у Канади однио животе четрнаест младих жена, студенткиња техничког факултета, у нападу мотивисаном мизогинијом и мржњом према женама.
Овај догађај данас се сматра једним од најзначајнијих симбола борбе против фемицида, дискриминације и свих облика родно заснованог насиља. У школама широм свијета, па тако и у нашој, служи као подсјетник на важност образовања младих о толеранцији, поштовању и ненасиљу.
Шта је био Монтреалски масакр и зашто га се сјећамо?
Трагедија се догодила на Универзитету у Монтреалу када је нападач упао у учионицу, издвојио студенткиње и убио их само зато што су – жене. У свом говору мржње навео је да „женама није мјесто у техничким и научним професијама“, чиме је овај злочин постао симбол борбе против насиља над женама.
Од тада се 6. децембар у Канади и бројним земљама свијета обиљежава као Национални дан сјећања на жене жртве насиља, а служи и као подсјетник да фемицид није појединачан случај – он је глобални проблем.
Договор о обиљежавању овог дана у нашој школи има за циљ да ученицима пружи информације, али и да их мотивише да размишљају, постављају питања, препознају насиље око себе и граде друштво које почива на међусобном уважавању.
Фемицид – шта представља и зашто је важно да говоримо о њему?
Фемицид је најтежи облик насиља над женама – убиство жене само зато што је жена.
То је друштвена појава која постоји у разним културама, економским и образовним срединама. Данас се све више наглашава да фемицид не почиње убиством – он почиње омаловажавањем, контролом, вријеђањем, пријетњама, па тек онда ескалира.
Ученицима је кроз поставку објашњено да су:
- стереотипи,
- родне улоге,
- нормализација насилног понашања,
- и недостатак емоционалне подршке,
често темељи из којих насиље ниче.
Схватање коријена насиља кључно је за његову превенцију – зато школе имају посебну улогу у едукацији младих и развијању културе ненасиља.
Поговор о превенцији: Како препознати насиље?
Током обиљежавања годишњице ученицима су представљене основне врсте насиља:
- физичко,
- психолошко,
- емотивно,
- економско,
- дигитално,
- сексуално насиље.
Посебан нагласак стављен је на невидљиве облике – манипулацију, контролу, љубомору, сталну критику, омаловажавање, изолацију од пријатеља, дигитални надзор, јер управо они најчешће представљају прву фазу циклуса насиља.
Ученици су позвани да увијек обрате пажњу на промјене у понашању код себе и вршњака, да препознају знакове и да не игноришу ситуације у којима се неко осјећа уплашено, посрамљено или контролисано.
Како помоћи себи или некоме ко трпи насиље?
Кроз дискусију, примјере и едукативне летке ученицима су дате јасне смјернице:
1. Препознај проблем
Насиље никада није оправдано и никада није кривица жртве.
Важно је препознати да нешто није у реду, чак и ако је на почетку „само ружна ријеч“ или „само љубомора“.
2. Повјери се некоме
Ученици су охрабрени да се обрате:
- професору,
- школском педагогу или психологу,
- родитељима,
- пријатељу коме вјерују.
Ћутање продубљује проблем – разговор га прекида.
3. Позови помоћ
У озбиљнијим ситуацијама потребно је контактирати надлежне институције:
- Центар за социјални рад,
- Полицију,
- Црвени крст,
- НВО организације које се баве заштитом жртава насиља.
4. Буди подршка
Ако неко у твом окружењу трпи насиље:
- слушај без осуђивања,
- не умањуј њихов доживљај,
- не постављај питања типа „зашто си остала/остао“,
- понуди помоћ и охрабри да потраже стручну подршку.
Шта ученици могу да науче из ове приче?
Обиљежавање годишњице Монтреалског масакра има за циљ да младе научи:
- да је свако насиље неприхватљиво,
- да су жене и мушкарци равноправни,
- да насиље почиње много прије физичког удараца,
- да језик и ставови обликују понашања,
- да смо сви одговорни за стварање безбједне средине.
Ученике смо охрабрили да његују културу поштовања, да буду опрезни са стереотипима, да реагују кад виде неправду и да увијек буду на страни слабијег.
